Reportaža sa finalnog meča Superlige 2009

193

Reportaža sa finalnog meča Superlige 2009

Vins Lombardi, slavni trener po kome naziv nosi trofej koji se pobedniku dodeljuje u Superboulu jednom je rekao: “Pitate me koja je mera onoga što smo? To je šta mi činimo – sa onim čime raspolažemo”.

U finalu srpske Superlige u američkom fudbalu, odigranom 19. jula 2009. godine, Vukovi su bili ono što jesu. Najbolji tim. I ta definicija nema nikakve veze sa konačnim rezultatom, već sa načinom na koji su bili pripremljeni i načinom na koji su pripremu sproveli u delo. U tom istom finalu Superlige, i Vojvode su bile ono što jesu. Učinile su sve što su mogle – sa onim čime raspolažu. Tog 19. jula 2009. godine.

Praznik na Adi

Kišni pa sparni dani kao da su naprasno ustuknili pred najboljima u Superligi. Vreme je, makar na tren, posle višemesečnog premišljanja odlučilo da bude baš kako treba. Sunačno, ali ne previše. Vetrovito, ali taman koliko treba za rashlađivanje. Oblačno, da obezbedi gotovo idealnu temperaturu. Ni publika nije zaostajala u sveopštoj potrazi za idilom.

Na tribinama stadiona sa veštačkom podlogom na Adi oko 1.000 gledalaca došlo je da vidi najuspešnije superligaške klubove. Iako su svi znali da će favorit biti “čopor”, i iako su svi znali da će Vojvode doći desetkovane, brojno stanje gledalaca je dovoljno govorilo o znatiželji ko će i kako do trofeja. No, nije samo titula bila bitna za publiku, već odnos oba kluba prema borbi za titulu. A tu je svako mogao da uoči ali i nauči nešto važno.

Himna, pa sve ostalo

Glumac Vojin Ćetković je, otpevavši “a kapela” srpsku himnu “Bože pravde” prvi digao gledalište na noge. Za naredna ustajanja i aplauze bili su zaduženi mahom domaćini susreta. Novosađani su, pak, bili zaduženi za jednu drugu lekciju. Onu o požrtvovanju i hrabrosti.

Lekcije je delio i “čopor”. Pre svega igrom na terenu, od prvog do poslednjeg minuta finalnog meča, ali i kompaktnošću celine u narodu poznate kao “tim”, a za Vukove poznatije kao – drugarstvo. Jedni uz druge i jedni za druge, igrači beogradski kluba su dominacijom pokazali da svi održani časovi u toj popodnevnoj smeni lako mogu da stanu u naziv “očitavanje lekcije”. Rezultat 48:0 može tome da posvedoči, a mogu i još neki detalji.

“Nedelja, a (skoro) svi ste tu…”

Bez nekoliko standardnih prvotimaca Vukovi su, samo za laike, nastupili u najjačem sastavu. Nekih važnih šrafova u njihovoj igri, možda ponajviše u odbrani, nije bilo. Ali, upravo činjenica da se to maltene i nije primetilo usled zalaganja njihovih drugova na terenu možda je i najveći utisak, najvažnija lekcija koju je “čopor” održao u finalu.

Vojvode, pak, nisu mogle da računaju na dva igrača koja su nosila njihovu igru početkom ove i svih prethodnih sezona. Umesto povređenih organizatora igre Čabe Juhasa i Rastka Jokića, na mesto kvoterbeka morao je da stane najbolji hvatač Djuksa, Jovan Plećaš. Gosti su tako ostali ne samo lišeni usluge dva sjajna kvoterbeka, već i bez najboljeg među risiverima. Preveliko breme za sudar sa Vukovima.

Još reč, dve o publici

Poštovanje koje ova dva tima, učesnici finala, uživaju među poklonicima američkog fudbala u Srbiji ogledalo se na sve strane. Od organizovanih porodičnih dolazaka na meč koji je odlučivao o tituli, preko gostiju koji se nisu nadmetali u Superligi ali sa pravom spadaju u vrh ovdašnjeg američkog fudbala. Od putnika iz dalekih krajeva, do dece iz beogradskih Sirotišta. Od nekih “običnih ljudi” čija se neobičnost ogleda u poštovanju entuzijazma koji krasi ovaj sport, pa do nekih “neobičnih” posetilaca, poput jedne mame koja je na finale stigla pravo iz bolnice uz reči: “Moje dete ne igra, niti se ovim bavi. Ali momci koji su na terenu zaslužuju da svako dođe i pokloni im se, jer su ni iz čega, za samo nekoliko godina – napravili nešto. I to kakvo “nešto”. Prelepo. I to je lekcija koju mi stariji moramo da naučimo od ovih mladih ljudi”.

Nešto kasnije, iako Beograđanka, počela je da bodi tim iz Novog Sada. “Znam, nisu kompletni. Ali, videste li kako se bore? Ne daju se, ne daju ni na se, čuvaju onog svog vođu na terenu. Kao nekada musketari, svi za jednog. Ma, i ovi naši, ovdašnji, sjajni. Ali, previše su jaki. A i imaju odlične Amerikance. I imaju i klince u svojim redovima. Savršeni sklad. Ples sa Vukovima, kao na filmu”, reče ta starija gospođa, uz priznanje da je dan ranije bila na samrti, te da je i pored toga “došla da vidi – jedan novi život”. Onaj koji samo mladost, entuzijazam i samoodricanje zarad većeg, opšteg dobra mogu da donesu.

Mudrost

Neko će reći da rezultat 48:0 dovoljno govori. Neko će dodati da su Vukovi “preterali”, učinivši finale na trenutke i nezanimljivim. Ali, kao što reče jedan drugi slavni trener, Pol Brajant, “Ako se moja želja da pobedim naziva greškom, onda prihvatam krivicu. Volim da pobeđujem. Ne znam za drugo. To mi je u krvi”. Vukovi i ne znaju za drugačiji pristup utakmici. Nebitno da li se radilo o onim igračima o kojima svi pričaju, ili o onim manje poznatim u javnosti a koji zapravo donose prevagu. I upravo zato, nema u ovoj rečenici mesta ni za sjajne američke internacionalce, ni za odličnog trenera, već samo za sve linijaše “čopora”, hvatače, i defanzivce, bez kojih bi uspeh bio nemoguć. Slavni strateg Brajant kao da je na njih mislio izgovarajući čuvenu rečenicu “Mnogo je krvi, suza i znoja između snova i uspeha”.

No, hrabrost je bila i odlika Novosađana koji su, lišeni pomoći svojih najvećih zvezda, doputovali u prestonicu rešeni da odmere snage sa favoritom. Neko na tribini reče “Iskreno, kada vidim ova dva sastava, ne bih baš rado bio u koži Vojvoda naspram ovako spremnih a željnih Vukova, a da znam da uz mene nisu svi oni koji bi mogli da mi pomognu”. I, taj osećaj je, za nekoga sa strane, verovatno potpuno ispravan. Ono što je bio osećaj Vojvoda koji ih je poveo na put u Beograd bilo je nešto drugo: želja da se sa onim što je na raspolaganju – učini sve što se može. I upravo to, ništa više ili manje, Djuksi su uradili. “Kapa dole”, dodao bi neko. “Glavu gore”, lepša je poruka.

Vedrina

Sumrak je počeo da stiže u glavni grad naše zemlje baš kada se smrkavalo i svim poštovaocima igre Vojvoda. Ređali su se tačdauni MekDauela, Grina, Blokera, potom Cerovca pa i lajnbekera Cvijovića, a među novosadskim delom publike pogledi puni nade sa početka utakmice više se nisu mogli videti jer su glave mahom bile smeštene među dlanove, u neverici. Naspram najboljih u zemlji poraz je, izgleda, bio neminovan. Ali, vedrina nije napuštala Vojvode, čak i pored činjenice da su u pojedinim trenucima na terenu teško prihvatali činjenicu da će na trofej namenjen pobedniku morati da sačekaju.

“Idemo, momci, idemo. Vode samo 7:0!”, bodrio je saigrače jedan od članova Djuksa, dok su ga ostali pokraj terena zbunjeno gledali. Rezultat na semaforu jasno je u tom trenutku pokazivao 41:0, ali reči “Vode samo 7:0” dobile su odmah i pojašenje: “Ajmo, idemo, stižemo ih. ‘Ameri’ se ne računaju, ovo je između nas ovde i njih tamo. Sedam poena su nam oni dali, idemo!”, bile su reči koje su izmamile osmehe umornih Novosađana. Osmehe, ali i poslednje atome snage, snage koju je svakim sudarom sa igračima Vukova iz njih izbijala silina ugriza “čopora”.

U istom pravcu

Od tih veselih rečenica, nervoza kao da je utihnula među gostima. Utakmicu su priveli kraju dostojanstveno, odigravši svime čime su raspolagali. Premalo za promenu rezultata, ali dovoljno za još jedan aplauz. Onaj najiskreniji, zbog truda koji je u finalu uložio tim koji je kuburio i sa povredama, i sa treninzima i sa mestima na kojima je mogao da se priprema. Još veći, i zasluženiji aplauz, dobili su pobednici. Ne samo zato što im nije bilo ravnih, već zato što su reči Lombardija sproveli u delo: “Vi ste ono što činite – sa onim čime raspolažete”. Oni su Vukovi. Osvajači titule. Do nje su došli kvalitetom, koji je iskovan u šampionski pehar radom o kome se malo zna, a kome nema ravnog. Baš kao što je i “čopor” pokazao da im ravnih nema.

Razlaz, do nekog novog okupljanja, aktere ovog superligaškog finala poslao je na sve četiri strane sveta. Neki su se vraćali na krajnji jug naše zemlje, neki na sam sever Srbije, a igrači…

O njima, koji su se borili za titulu prvaka Superlige u organizaciji Srpske asocijacije američkog fudbala, nešto je već rečeno. No, ono najvažnije tek sledi.

Pošavši na gradski prevoz, dvojica članova šampionske generacije Vukova strpljivo su čekala dolazak željnog autobusa. Tek korak iza njih stigao je i igrač Vojvoda, tren nakon što su vlasnici trofeja ušli na prva vrata. U sledeći autobus, baš koji je njemu trebao, pomalo ironijom sudbine a pomalo i zbog ove priče, član novosadskog tima ušao je na jedna druga vrata.

Da. Neki su u nedelju, 19. jula, postali prvaci. Neki su morali da budu drugoplasirani. Ali, oba autobusa su krenula, jedan za drugim, u istom pravcu.

Ka centru.

Tamo su krenuli i Vukovi i Vojvode.

Zajedno, u istom pravcu. Ka centru pažnje sezone koja je pred nama.

Zasluženo, po svemu viđenom, a i svemu onome kroz šta su prošli, a što samo oni znaju.