Pamtiće mnogi 4. april 2009. kao dan kada je odigrana jedna od, do sada, najboljih utakmica američkog fudbala u Srbiji. Pamtiće se i konačnih 36:43 za Vukove u Novom Sadu, u meču koji se računao i u okviru drugog kola Superlige i regionalne, Centralno-evropske lige.
A pamtiće se i sjajan nastup oba tima, o čemu možda najbolje svedoče reči aktera iz oba tabora, koji su po poslednjem sudijskom zvižduku o svojim suparnicima govorili “Auh, al’ odigraše momci. Kakva utakmica!”
Novi Sad.. Novi Sad, to je – naš grad
Ima nečeg u tom gradu, nečeg što ga ipak odvaja od ostalog. Dal’ su to vedri ljudi, dal’ činjenica da je sasvim zasluženo, zbog svog kulturnog uticaja svojevremeno sa pravom poneo epitet “Srpska Atina”, dal’ zbog toga što mu se gosti obraduju – kojim god povodom da su stigli.
Ovoga puta razloga za zadovoljstvo je među gostima bilo i pre početka meča, jer je na red došao okršaj sa timom koji uvek ume da pruži čudesnu igru u tim duelima. Zadovoljni su bili i domaći, koji su se posle jednogodišnje pauze vratili na teren FK Kabela. Čak i na kraju ove priče zadovoljstvo nije bilo rezervisano samo za jedan tim, onaj koji se radovao teško izvojevanoj pobedi. Ponos je, sa pravom, pripao i Vojvodama.
O okolini, ili “pogled sa strane” Oni koji poznaju Sremske Karlovce, koji su nekako uvek “tu negde, blizu”, znaju za čuvenu kafanu koja u svom dvorištu ima – crkvu. Ujedno, to je i jedina crkva u čijem dvorištu je jedna kafana. Na “Kabelu” je situacija vrlo slična, uz pićence i meze može se biti tik uz aut-liniju. Ili je, ipak, aut-linija ta koja je maltene uz šank.
Upravo uz takvu, radnu & paradnu atmosferu, sve je pokraj prelepog Štranda bilo spremno za spektakl. Istini za volju, na Štrandu se uoči nove sezone užurbano radi i gradi ne bi li sve bilo još bolje nego pre, ali su nastavljeni radovi i na sveopštem uživanju u ovdašnjem američkom fudbalu. Ko je tog čudesnog popodneva bio na čuvenom stadiončiću zna o čemu se radi. Ko nije, predstavu nema šta je propustio.
Pripreme za spektakl
Iscrtavanje terena u izvođenju budućih zvezda ovog susreta, učenje novih šema blokiranja tokom jednočasovnog putovanja, nedoumice u oba tabora da li će kod onih drugih igrati “onaj njihov, najbolji”. Nestrpljenje je raslo, pa je tako miran prolećni dan postajao sve samo ne miran. “Kad će više ovo čudo da počne”, reče neko ispijajući rashlađeno pivce za čiju minijaturnu cenu se u glavnom gradu ne može ni dozvati konobar. A čudo samo što nije…
Među gostima su bili mnogi iz Srpske asocijacije američkog fudbala. Čak i oni koji su svojim ponašanjem doveli do toga da se SAAF formira. Što bi neko, onako više za sebe, u prolazu rekao “došli ljudi da gledaju najbolje”. Ono što se desilo na terenu bio je samo puki dokaz koliko je ta rečenica zapravo tačna. |
Ples sa Vukovima
Za dobar nastup na podijumu za igru, kažu, potreban je savršen sklad. Na svaki zadati korak, odgovor mora biti podjednako dobar. Samo, u ovom sportu to uopšte nije lako. Ne, nije lako držati korak sa Vukovima. Njihov napad preore teren brže nego što je to isprva zamislivo. I pritom je tako – ko god da je naspram njih. Tako se i učinilo da, posle 30 jardi dugog trčanja kvoterbeka Džordana Grina, kojim su gosti poveli sa 0:7 u prvoj četvrtini, domaćin po užarenom i za tili čas “preoranom” terenu nema šta da traži.
“Ma, važi”, kao da je dobacio neko sa strane.
Al Paćino bi, u ulozi slepog pukovnika za koju je dobio Oskara, bio idealan za kratak intermeco tokom promene poseda lopte. Idealan, ne zbog svog plesa, već zbog rečenice iz čuvenog filma: “Postoje dve vrste ljudi. Oni koji od vatre beže u zaklon. I oni koji je dočekaju licem okrenuti ka njoj”. Vojvode su na četiri ekspresna bljeska beogradske vatre koja im je za prvih pola sata preorala omiljeni teren – odgovorili, po mnogima, na impresivniji način. Ili je ipak pravilnije reći – na način koji je bio lep za oko. Ma, i za dušu svakog ko ovaj sport voli.
Najpre je Marko Đanić pokazao zašto je reprezentativni raning-bek, poravnavši rezultat na 7:7 jednim od brojnih uspešnih trčanja, potom je svojim prvim od tri uzastopna tačdauna na gotovo istovetan način uzvratio Brendon MekDauel.
I, poeni su počeli da se ređaju… Baš kao i uzdasi publike, ma koga da je bodrila.
Brojke i slova
Mladi kvoterbek domaćih Rastko Jokić najpre je i sam utrčao u endzonu Vukova za 14:14, a na 21:21 izjednačio je kada je tog kvoterbeka – proigrao kvoterbek. I to “Čaba Juhas, lično”, bio je komentar nečijeg tate sa tribina, očigledno zadovoljnog što Beograđani iznova nisu uspevali da umire igrača koji pleni smirenošću čak i kada se čini da je propast neizbežna. Četiri puta lopta mu je izvedena preko glave, tri puta je u tim situacijama Juhas kompletirao dodavanja za ogroman broj jardi. “Jel ono Čaba?! Pa kako nosi 82!?”, pitao se pristalica Vukova na istoj onoj tribini. “Ma, nebitno je koji broj nosi, pogledaj slova iznad broja”, kao da mu je osmehom rekla neka neobično slatka devojka. Zapravo, nije ta lepota nikada “neobična” kada su pitanju sugrađanke onih kojima iznad broja, ma koji broj da nose, piše “DUKES”.
Ipak, iako je “biti vojvoda” oduvek značilo i suvereno vladati svojom teritorijom, teritorija je i jedno od obeležja čopora. A čopor Vukova je i ovog popodneva bio gladan. Ugriz prvi, da se stavi do znanja “ko je gazda”, naišao je međutim – na isti takav odgovor. Tako je bilo i drugi put. I treći. A četvrti put…
Više od igre
Povreda Džordana Grina, zbog koje je propustio gotovo čitavo drugo poluvreme, uslovila je da se gosti iz prestonice oslone iznova na “proverene snage”. Svojim trećim tačdaunom, “dugim” 29 jardi, MekDauel je doneo Vukovima prednost od 21:28, ali se na odgovor nije dugo čekalo. Jokić je po drugi put uhvatio dodavanje Juhasa u suparničkoj endzoni, a potom je Ivan Međugorac, posle iznova briljantne partije u odbrani, umesto da “šutira kao sav normalan svet” – utrčao u istu tu endzonu i, uz dva postignuta poena, stavio svima do znanja da domaćima ne pada na pamet da se igraju jedne te iste igre zvane “vi vodite, a mi vas stižemo”. Od tog trenutka, vođstva od 29:28, Vojvode su krenule – po pobedu.
Čopor, sa druge strane, ima jednu zanimljivu odliku. Kada oseti tenziju, tada je najspremniji. Čučanj je sastavni deo rituala. Skok vuka, pravo u napad, jedina mogućnost. I to odmah. Baš to se i desilo nakon što je semafor pokazao da ona druga ekipa vodi: Andrej Tasić, u ulozi svima znanoj, a njemu ponajviše, uočio je manevar Marija Lugonje, usledilo je pravovremeno dodavanje “u levo” i dijagonalni beg mlađanog risivera dug 72 jarde. Tasićevo utrčavanje za nova dva poena i to je 29:36. Ponovo “+7” za goste iz glavnog grada, i onda ponovo bravura u režiji Rastka Jokića i Marka Đanića: nakon što je jedan tačdaun postigao trčanjem a dva hvatanjem, plavokosi organizator igre Vojvoda uočio je delić slobodnog terena na kome se našao njegov raning-bek, a onda je posle dodavanja Đanić u svom stilu utrčao pravo u endzonu Beograđana i najavio nova uzbuđenja. Produžetke.
Vreme heroja
Možda će neko pamtiti samo rezultat. Neko one koji su poentirali, ili one koji nisu a mogli su. Ipak, treba večno upamtiti i nastupe nekih koje retko ko spomene. Linijaše, koji su po iznenadnoj žegi izgarali do poslednjeg trenutka. I domaći, koji su održali lekciju kako se čuvaju sopstveni organizatori igre, ali naročito i gostujući, koji nisu mogli da računaju na dvojicu reprezentativnih startera, Petra Vitorovića i Branka Mutića koji je ipak zaigrao na tren u samoj završnici kada je svežina na terenu bila preko potrebna. Nisu Vukovi mogli da računaju i na još nekoliko ključnih igrača, poput sejftija Ristića ili lajnbekera Anđelkovića, i time je njihov konačni trijumf još više doprineo na veri u sopstvene mogućnosti. Ali, naročito se ovaj deo priče odnosi i na odbranu Novog Sada, koja je umorna od nadljudskih napora da se zaustavi mašinerija, na početku produžetka dvaput sekovala Tasića, zaustavivši pritom sva četiri pokušaja Vukova – ostavivši ih bez poena onda kada su oni preko potrebni.
Činilo se da se pobeda smeši Vojvodama, pogotovo kada je hvatenjem dugim 20 jardi svoju ekipu na svega pet jardi od endzone doveo Jovan Plećaš. Da, moglo je njegovo ime mnogo ranije da se spomene, ali su za ovo “kašnjenje” dva razloga. Jedan je što bi se ono prvopomenuto do sada već zaboravilo, a drugi je što bi se njegovo ime moralo navesti u svakom drajvu Djuksa, jer je igrač koji je doneo pobedu u prvom kolu CEFL-a protiv Ljubljane, blistao iz akcije u akciju, uhvativši loptu gotovo neverovatnih 14 puta, neretko i u gotovo neverovatnim situacijama. Da, moglo je njegovo ime mnogo ranije da se spomene, ali je Jovan Plećaš zaslužio svojim nastupom da mu se ime ne spominje, već da mu se – pamti. Zbog nekih novih vremena, i nekih novih izazova.
Pa opet, iako toliko blizu konačnog uspeha, Vojvode su zastale kada to više niko sem defanzive Vukova nije očekivao. Neuspešno dodavanje, sek, kazna… uslovili su da na teren ponovo istrči Ivan Međugorac, iako se naradio u odbrani poput brojnih saigrača. Šut u pravcu već zalazećeg Sunca, koje bi ometalo skoro svakog ko bi se naspram njega u tim trenucima našao, nije bio precizan. To je, uz povratak Džordana Grina i odlično pozicioniranje Aleksandra Lazovića koji je poentirao, uslovilo da Vukovi povedu sa 36:43, a onda je na scenu stupio – Brendon MekDauel. Iako je “red da zablista” došao na kvoterbeka Djuksa Čabu Juhasa, raning-bek gostiju je zablistao (i) u odbrani, presekavši dodavanje za konačni urlik slavlja čitavog čopora.
Da, zaista ne znate šta ste propustili
Posle ovakvih utakmica, a takve su retke, veoma retke, zaključak je lako pisati. U kom god pravcu da pero krene, ispašće dobro, jer je čitav doživljaj bio upravo takav. To znaju svi oni koji su spektaklu i prisustvovali. Zato će završne reči samo da podsete na jedan događaj iz Italije.
Nakon što je, predvođen Maradonom, slavni Napoli tek u 82. godini svog postojanja došao do šampionske titule, priča kaže da je na ulicama Napulja te čudesne noći napravljena takva sveopšta žurka, da su se dovitljivi dosetili nečeg posve originalnog: sledećeg jutra je na zidu gradskog groblja onima koji tu večno počivaju bila ispisana ogromna poruka: “NEMATE POJMA ŠTA STE PROPUSTILI”.
Da.. ko nije bio na ovom čarobnom meču u Novom Sadu – predstavu nema šta je propustio.
