Ivan Nedeljković je minule sezone proglašen za defanzivnog igrača godine u regionalnoj, Centralno-evropskoj ligi. Sejfti Vukova je sa odličnim partijama nastavio u 2009, a priliku da se oprobaju protiv tima čiji je on poslednji čovek odbrane u nedelju će na Adi imati niški Imperatori.
U ovaj susret “Čopor” ulazi posle serije pobeda, kako na domaćoj tako i na međunarodnoj sceni. Superligaški učinak od 2-0, međutim, malo koga u beogradskom klubu zanima u ovoj fazi takmičenja jer su ciljevi Vukova uvek isti. I uvek veliki.
– Rezultati pokazuju da je trenutno sve pod kontrolom. Idemo ka našem cilju, a on je više nego jasan: želimo titulu u obe konkurencije, kaže Nedeljković.
Sejfti Vukova dodaje da ekipi u mnogome pomaže povratak nekih starih asova, ali i novih stranaca koji su pojačali redove jednog od glavnih pretendenata na titulu u ovogodišnjoj Superligi koju organizuje Srpska asocijacija američkog fudbala..
– Zaista nam dosta znače “povratnici”, Petar Vitorović i Andrej Tasić. Iskustvo koje oni donose je nemerljivo, uz njih je čitav tim bolji, naročito igrači koji igraju na sličnim pozicijama kao njih dvojica. I “naši Amerikanci” su više nego dobri, Džordan Grin je i ranije bio sa nama, a postaje i sve jasnije zašto se za Brendona MekDauela kaže da je jedan od najboljih raningbekova u Evropi. Tu je, naravno, i naš novi trener, Harper, o kome je dovoljno reći da je uzeo dve najveće evropske klupske titule, osvojivši svojevremeno Euroboul dvaput.
Ivan Nedeljković je, iako mlad (rođen 1988), već veteran u odbrani Vukova. Ono što ga posebno raduje to je da su oscilacije u igračkom kadru najmanje osetili članovi defanzivnog dela ekipe iz Beograda.
– Kada se pogleda ko je tu od “novajlija”, bilo oni koji su dugo bili u klubu a sada se vratili ili oni koji su nam došli pred ovu sezonu, činjenica je da se mahom radi o igračima napada. Kostur odbrane je, sa druge strane, prilično očuvan. Tu je 6-7 igrača koji zajedno igraju već tri ili četiri godine. Po sezoni se, kroz treninge i nastupe, iznedri još po jedan ili dva odlična pojedinca. Tako je to bio slučaj sa (defanzivnim endom) Lišaninom prošle godine, sada su tu neki “novi” momci, odnosno oni koji su sa nama već neko vreme a sve više dolaze do izražaja. Mi se, dakle, zaista veoma dobro poznajemo. Dugo igramo zajedno i vrlo dobro znamo ko šta može, a šta mu ne ide najbolje, znamo gde smo jaki a gde “škripi” i kako da to nadomestimo, kaže Ivan Nedeljković.
Govoreći o defanzivcima Vukova, sejfti ekipe koja nastupa na terenu sa veštačkom podlogom na Adi Ciganliji siguran je da se radi o kompaktnoj celini koja je sve uigranija. Ono u šta jedino nije siguran kada se o američkom fudbalu radi je – kakva obaranja najviše voli da izvede.
– Lepo je preseći loptu, ili izbiti je iz ruku napadača koji se ponadao da će je uhvatiti. A opet, sjajan je osećaj oboriti nekog u “bekfildu”, uraditi kvalitetan blic ili, jednostavno, pomoći na adekvatan način saigračima iz defanzivne linije ili našim lajnbekerima. Kao sejfti, najčešće nemaš “svog čoveka”. Stojiš, osmatraš, paziš na trčanje ali i na dodavanje. Imaš veliku slobodu, ali i još veću odgovornost. Ni sam nisam siguran šta mi je draže kod zaustavljanja protivničkog napada. Tu je sve negde, 50%-50%, i kada je reč o “napadu po zemlji” ili “kroz vazduh”. Važno je da se akcija završi kako mi iz odbrane to želimo, ističe Nedeljković, osvrnuvši se na kraju na konstataciju da sve počinje i završava se radom na ostvarenju zacrtanih ciljeva:
– Mi imamo svoje ciljeve, i od njih ne odstupamo. Grabimo ka njima i ko god da stane na taj put – može da pretpostavi šta ga čeka.
