Piše: Aleksandar Ristić – Alf, glavni trener Kragujevac Wild Boarsa.
Pohrlili su mnogi Novosadjani, Beogradjani kako i mnogi drugi ljubitelji američkog fudbala toga dana na stadion “Kabel” i nisu ostali razočarani. Videli su jednu odličnu partiju ovog viteškog sporta koja se vidja uglavnom preko malih ekrana, negde tamo u inostranstvu, samo što je ovoga puta to bilo u izvedbi domaćih Vojvoda i Vukova.
Utakmica je bila krajnje fizikalna, naporna, uzbudljiva i napeta, ali nije bila toliko tečna i lepa za oko. Daleko od toga da je bila dosadna i nezanimljiva za gledanje. Medjutim, i to ima svoje objašnjenje. Naime, usled raznih povreda, kadrovskih promena i toga da sama sezona nikada ne ide onako kako ste planirali stalno se suočavate sa novonastalim sitacijama te različitim adaptacijama pokušavate da iz svega izvučete maksimum.
Iz tog razloga, u obe ekipe su na najbitnijem mestu u timu, poziciji QB, odigrali su igraci kojima to nije primarna pozicija, jer su verovatno treneri imali najviše poverenja u njih da oni mogu to da iznesu na najbolji način. Po mom mišljenju, oba importa su se jako dobro snašla u novododeljenoj ulozi. Imajući to u vidu, logično je bilo i za očekivati da dodje i do izvesnih taktičkih promena tj. promena u plejbukovima što se i dogodilo. Oba tima su se više skoncentrisala na igru trčanjem dok su se pasovi prozivali u očiglednim situacijama ili su izletali u nekim razbijenim plejevima.
Na samom početku je dominirala ekipa Vojvoda koja je uspela da 2 puta nadje put do end zone Vukova i apsolutno su držali sve konce u svojim rukma. Beograđani su bili u nok daunu. A onda, po meni potuno nerezonski potez prozivke onside kika na 12:0 menja sve. Možda ne toliko prozivka koliko traljavno odradjeni posao specijalnog tima Vojvoda. Naime, prozvano je šta je prozvano, nije ni važno, ali ono što je važno je da to mora da se odigra, da svako odradi svoj deo posla. Nije mi neverovatno da su se igrači Vukova bolje snašli, ali ne i u toj meri da vrate za tačdaun i to bez ijednog Vojvode u blizini da proba da obori. Izgledalo je kao da su igrači Novog Sada mislili da će kiker sam to da reši sve. Sa druge strane, stekao sam i utisak da igrači i ne poznaju pravila u dovoljnoj meri, zbog čega su oni koji su znali odigrali plej do kraja, dok su ostali bili nemi posmatrači… Delovalo je kao početnička greška.
Tome pridodajem i lepu intersepciju Vukova odmah u sledećem drajvu Novosadjana i najednom je 14:12 za Beogradjane i potpuno su vraćeni u igru.
U drugom poluvremenu, obrnuta situacija. Vidimo konačno one prave Vukove koji nikada ne odustaju i melju sve pred sobom. Odlično ide trčanje, a naročito široko ka sajdlajnu. Pornađeni su najmekši delovi novosadske odbrane i to se i forsiralo. Vojvode uvode importe da pomognu u odbrani što rezultira time da u napadu imaju 2 ili čak 3 puta “3 and out” jer su im Amerikanci preumorni.
U samim tim previranjima dolazimo do same poente američkog fudbala i njegove veličine kao sporta. Sada su se mnogi uverili zbog čega se on izdvaja u odnosu na sve ostale sportove. Pri rezultatu 18:23 za Vukove, 5 sekundi do kraja finala, Novosađani imaju loptu na 4 jarde od end zone Beogradjana. Cela sezona se svodi na to. Ulog je sve ono što ste radili mukotrpno cele godine. Ko je bolje spreman, ko želi više… Nema reprize.
Vojvode izlaze u formaciji sa 3 hvatača sa desne strane i Vukovi odgovaraju na to na meni malo nejasan način gde pokrivaju te igrače ali pritom u postavci nemaju nikoga van boksa na suprotnoj, slabijoj strani. Videvši takvu postavku, iako je bilo prozvano trčanje kroz sredinu, novosadaski “Ameri” pre snepa menjaju plan i odlucuju da idu na levo, u nebranjeni deo. Na njihovu radost kako i svih Novosadajna plan je uspeo.
Ono sto bih još želeo da istaknem a jako je važno da je utakmica protekla sa jako puno prekrsaja. Jasno je da je ulog veliki i da je nervoza prisutna ali disciplina mora da se poštuje. Ne mogu da shvatim da pojednici stavljaju sebe u takvim situacijama, u takvim mečevima, ispred tima i ne shvataju da time štete umonogome svojoj ekipi i utiču direktno na tok utakmice. Ne pričam o holdinzima i ofsajdima, to su mentalne stvari. Govorim o lejt hitovima i nesportskim ponašanjima koji su videni vise puta tokom finala. Disciplina na terenu je nešto na cemu treba svi da radimo.
Na kraju, najvažnije je uvek naći načina da dodjes do rešenja. Dobra ekipe nadju način da to urade a one najbolje su sposobne da to urade u najtežim trenucima kada im i ne ide baš kako treba. I jedni i drugi finalisti su to uradil ali ovoga puta su se Vojvode malo bolje snašle.
Ipak, moj utisak prepunih tribuna, puno pozanatih ljudi, sjajna atmosfera na njima gde svi uživaju su me podsetile na americki fudbal od pre 6-7 godina kada su sve utakmice bile dosta posećenije nego danas. Takodje jos jedan domaci zadatak svih nas – VRATITI LJUDE NA UTAKMICE!
Pored toga, sama organizacija finala je bila, uz neke manje propuste, sasvim solidna. Tako da su se Vojvođani i tu dobro pokazali iako im je bila premijera.
Uzbudljivo da samoga kraja, kako što je i bilo u finalu, mogao bih da okarakterišem i celu sezonu. Bilo je više nego ikada neizvesnih mečeva, iznanđujućih rezultata, bukvalno je svako svakoga mogao da dobije. Pravilo sa dva importa se pokazalo kao jako dobro, po meni, jer daje više prostora domaćim igracima a samim time dolazi i do nekog poravnanja snaga izmedju većine ekipa. Sve u svemu, neizvezna sezona iza nas što je dosta dobro. Svakako hajlajt sezone,verujem za većinu su Vojvode na tronu.
Za kraj, čestitao bih obema ekipama na prikazanoj igri u ovom, jedanaestom izdanju Serbian bowla a narocito ekipi Vojvoda iz Novog Sada kojima je ovo prva istorijska titula.
