Piše: Zoran Damnjanović, selektor juniorske reprezentacije Srbije
Ovogodišnja JLS liga je trajala možda predugo, ali je potvrdila nepisano pravilo da po neka nova juniorska ekipa ode do finala. U prethodnim godinama su se u finalu smenjivale ekipe koje su bile finalisti od prethodne godine sa tzv novopridošlicom. Ove godine je finale bilo rezervisano za dve ekipe koje su odigrale najkonstantnije tokom cele lige.
Po mom skromnom mišljenju, Kragujevac je imao igrački najkvalitetniju ekipu, što su potvrdili dolaskom do finala. Mnogi od igrača Wild Boarsa su igrali u juniorskoj reprezentaciji, tako da jako dobro poznajem kvalitet i mogućnosti ovih dečaka. U prethodnim sezonama nekako im je izmicalo to tako željeno finale i trofej prvaka Srbije. Ove godine su se izgleda sve kockice složile i nošeni sjajnim tandemom, Đorđem Petrovićem i Nikolom Simovićem, zasluženo su osvojili titulu.
Sa druge strane, Inđija je jako prijatno iznenađenje. Ovaj tim sastavljen od momaka iz Inđije i Novog Sada igrao je jako dobro. Pre svega timska igra apostrofirana sa jednim vanserijskim igračem u njihovim redovima, Goranom Zecom, nosila ih je do finala. I u ovoj ekipi je nekolicina momaka sa kojima sam radio u juniorskoj reprezentaciji tako da se može reći da i njih jako dobro poznajem.
Samo finale nije obilovalo nekim prelepim i atraktivnim potezima, ali ako se uzme u obzir da je to finale, onda se tako nešto moglo i očekivati. Posle uvodnih par drajvova sa obe strane, utisak je taj da su odbrane vodile glavnu reč na terenu. Nakon početnog odmeravanja snaga Kragujevac je prvi pronašao slabost u odbrani Inđije i maksimalno pokušao to da iskoristi.
Inđija nije uspela da pronađe ritam u napadu sve do pred kraj i to je jedini razlog zašto nismo videli rezultatski zanimljiviji meč. Celo drugo poluvreme se svelo na “singl ving” formaciju u napadu Kragujevca koji je trčanjem prelazio teren zahvaljujući već pomenutom Petroviću i Simoviću, a Inđija je održavala kakav takav priključak zahvaljujući odličnoj igri Gorana Zeca. Ipak je na kraju duo iz Kragujevca, potpomognut zdušno ostatkom tima, doneo prevagu.
Najupečatljivi trenutak na meču, po meni, dogodio se negde sredinom treće četvrtine. Simović je izbegao par obaranja i izašao u prazan prostor na nekih 40-tak jardi od end zone Inđije. I kada su svi videli novo poentiranje Kragujevčana, iako sa zaostatkom od par metara, Simovića je sustigao Zec i oborio ga na nekih 20-25 jardi od end zone. Ovom potezu na težini daje to da je rezutat u tom momentu bio 19:0 za ekipu Kragujevčana, što opet govori o ogromnoj želji i volji mladog Zeca.
Krajnji utisak posle svega po meni je da Wild Boarsi nemaju čega da se plaše kada je u pitanju smena generacija, jer ovi momci rođeni 1994. godine i mlađi mogu vrlo dobro da zamene već dobro znane veterane Veprova. Nadam se da će treneri seniora imati razumevanja i da će dosta ovih momaka dobiti šansu u seniorskoj ligi da pokažu koliko vrede.
O Inđiji takođe mogu da kažeme sve najbolje. Rad sa mlađim kategorijama se polako isplaćuje. Flegovci polako stasavaju u juniore i popunjavaju roster ove ekipe. U narednim sezonama treba očekivati od ovog tima da bude u vrhu juniorske lige, jer mnogi dečaci čekaju svoju šansu.
Kao zaključak ostaje mi samo da kažem i to da je finale bio duel dve jako dobre ekipe. Da je budućnost AF u Srbiji svetla i da ćemo se u narednim godinama diviti potezima ovih dečaka, ali ovog puta na seniorskom nivou. Ukoliko se pojavi još momaka poput Simovića, Petrovića, Zeca i ostalih, uskoro možemo odmeravati snage sa najboljim juniorima Evrope.
