Rezime dvogodišnjeg juniorskog ciklusa

578

Sa određene vremenske distance od baraž utakmice koju je juniorska reprezentacija odigrala protiv vršnjaka iz Francuske u pokušaju da se plasira na Evropsko prvenstvo, pošto su se strasti slegle, za zvanični sajt Srpske asocijacije američkog fudbala rezime dvogodišnjeg rada dao je jedan od trenera, Aleksandar Ristić Alf.

Aleksandar Ristić – Alf

Iako možda ne izgleda i ne zvuči tako, ovo je, po meni, do sada bio najozbiljniji poduhvat vezano za reprezentativne aktivnosti u nas. Shodno tome, moram da navedem da mi je bila izuzetna čast i zadovoljstvo što sam bio deo te priče. Ipak, krenimo redom…
Baraž meč u Francuskoj je bio samo zavrsnica nečega na čemu smo radili sigurno više od godinu dana, tako da bi bilo nepravedno izdvojiti ga kao samostalni dogadjaj. Sve je započelo okupljanjem tima za kvalifikacioni turnir koji treba da se odigra u Kragujevcu avgusta 2010. Dečaci koji su bili odabrani u tim već na pripremama su pokazali izuzetnu borbenost i želju za igrom. Bilo ih je iz svih  krajeva Srbije, neki se nisu ni poznavali pre toga, ali su za tako kratko veme uspeli da se povežu i stvore nesto posebno. Kako privatno, izmedju njih samih, tako i na terenu. Sve to, kao sto znamo, je i rezultovalo sjajnim trijmfima nad favorizovanim Britancima i Holandjanima i plasmanom u baraž. Pored svega prethodno navedenog ističe se i još jedna naša zajednička I bitna pobeda. To je da su se Kragujevac i Srbija jako dobro pokazali kao domaćini i organizatori i time ostavili pozitivan utisak  kod predstavnika evropske federacije americkog fudbala (EFAF).
To nije sve. Posle svega, naša tri igrača i jedan trener iz selekcije dobijaju poziv za tim sveta. Bio je to još jedan veliki plus za američki fudbal u Srbiji.
Usledile su pripreme za baraž. Zbog samog sisitema takmicenja i eliminacije cele jedne generacije kao prestarele, praktično ponovo smo krenuli od nule.  Ispostavilo se da je to ujedno i najteži deo rada sa juniorima. Tek što smo uspostavili neke odnose i postavili stvari na svoje mesto, polovina tima je otišla i na nama je da ponovo sve to stvorimo, samo sa drugim ljudima. Da povežemo nove igrače, unapredimo stare, ukonponujemo celinu.
Sve to je trebalo odraditi na kratkom kampu pred prijateljski meč sa Austrijom. Obavljen je u Karatašu i po meni je njaslabiji deo ovog ciklusa. Iz više razloga. Prvo- novi dečaci i njihovo upoznavanje sa sistemom. Drugo- zimski period. Bili smo prinudjeni da treniramo u sali što, koliko god da su uslovi bili dobri, jednostavno nije ni slično pravom terenu. I treće- pripreme su obavljene u van sezonskom periodu gde igrači ipak jos uvek nisu na takmičarskom nivou. Iz  ovih, ne bas idealnih uslova, putovali smo na noge jednoj od najrenomiranijh reprezentacija i favorita za osvajanje evropskog prvenstava.
U tom trenutku i splet raznih drugih okolnosti nam nije išao na ruku. Neki starteri su bili povredjeni dok su neki sprečeni da nastupe. Kada se sve to sabere i oduzme, neuspeh u Austriji nije iznenadjenje, ali nesumnjivo je da smo mogli da se pokažemo u boljem svetlu.
Konačno dolaze i same pripreme za meč sa Francuskom. Ponovo nas je dočekao Karataš sa zaista izuzetnim uslovima. Od smestaja, preko ishrane, pa do uslova za trening – sve je bilo i vise nego dobro. Ozbiljnija poteškoća sa kojom se suočio stručni štab bila je ta što su neki treneri iz svojih ličnih razloga morali da otkažu svoje učešće na kampu, te je nas četvorica moralo da pokrije sve segmente igre što je bilo jako teško. I u tako oslabljenom sastavu želeli smo sve najbolje, dali svi maksimum, pa su se pored treninga nizali i mnogobrojni sastanci. Po pozicijama, napad, odbrana, specijalni tim…
Moram da priznam su se neki momci po prvi put susreli sa ovakvom vrstom rada i ovom količinom obaveza vezanih striktno za američki fudbal. Ipak, nisu izigrali naše poverenje i vidno su se trudili da sve zadato savladaju na najbolji mogući način. Zahvaljujući tome, kamp smo završili sa kompletno odradjenim poslom. Sve sto smo planirali to smo i  odradili.
Sama utakmica sa Francuzima svima onima koji čitaju ovaj tekst dobro je poznata te ne bih trošio redove na ono sto svi već znaju. Stvari koje nisu valjale najlakše se uoče i greške kojih je bilo, svi su mogli da vide. Hteo bih da kažem ono što se nije videlo, a bilo je sa nama. Jako dobra disciplina na terenu i van njega, dostojna naše reprezentacije. Pevanje himne na sav glas, kao jedan, u trenucima kada je Francuska organizacija zakazala. Izuzetno velika želja za pobedom, koja se videla kod ovih mladih igrača. I na kraju, komentar protivničkog glavnog trenera da je iznenadjen koliko srčano i sa koliko emocija naši igrači igraju, te da je razočaran što je njegov tim  to tokom godina izgubio, mislim da je za sve nas značajan kompliment.
Na kraju, pripremajući ovaj tekst vrteći sve dogadjaje po glavi u proteklih godinu i po dana shvatio sam da ne bi trebalo da budem nezadovoljan. Moje jedino veliko nezadovoljstvo i razočaranje i lični neuspeh pre svega, kao jednog od ofanzivnih trenera, je što u poslednje dve utakmice nismo uspeli da postignemo nijedan poen.
U svemu ostalom, mislim da su preovladavale pozitivne u odnosu na negativne stvari. Pozitivne su nesumnjivo zajednički uspeh svih nas u američkom fudbalu, a negativne jedan veliki putokaz na čemu treba raditi i kojim putevima treba ići. Imamo svi na mnogo čemu još puno da radimo…
Želim puno sreće svim klubovima u nastavku sezone i pozdrav za sve juniore koji su izneli celu ovu priču.