Srce tima ili Priča o Nemanji Erečkoviću

325

Sa četrnaest godina je ušao u američki fudbal. Na mala vrata. Vredno je trenirao, ali zbog godina isprva nije mogao da igra. Na utakmicama je najpre mogao samo da nosi markere, ali rivale ni tada nije štedeo. “Idu na blic, iduuu naaa bliiiiic!” vikao je kao klinac saigračima dok je, noseći opremu za obeležavanje početka i kraja akcija, prisluškivao šta suparnici na prijateljskoj utakmici pozivaju od akcija. Jedva su ga primirli. Njegovi. Za druge je oduvek bio neuhvatljiv.

Kada je konačno zaigrao, kao šesnaestogodišnjak, počeo je da šparta terenom tako i toliko da je, zbog svega što je pružao i na utakmicama i na treninzima, postao miljenik ekipe. Lom butne kosti, baš tada, 3. oktobra 2007. u prijateljskoj utakmici sa Požarevljanima, samo je početak čudesne priče.

On je raningbek Vršca. Sedamnaestogodišnji Nemanja Erečković. Ima i nadimak, ali ima i srce. I to koliko. Ovo je priča baš o njemu. Priča o tome – kako je postao srce tima.

– Za mene taj lom butne kosti više ne postoji. Kao da me nikada nije ni bolelo. Mislim… Ja živim za ovaj sport. Živeo sam i živeću. Bilo je šta je bilo, prošlo je – i sad sam se vratio. Kažu “Pa, to je bila teška povreda?” Ma, dobro, ništa strašno, nastavljam dalje. Jeste, slomio sam butnu kost, ali sam im bar uzeo 30-ak jardi, uz osmeh kaže Nemanja. Osmeh koji ga uvek krasi, kažu oni sa kojima dane provodi u vršačkim Lavovima.

“Jeste, slomio sam nogu, ali sam im bar uzeo 30 jardi”. Koji igrač je u stanju da izgovori takvu rečenicu? Veliki? Mali? Nemanja Erečković je i jedno i drugo. Mali, po godinama. Veliki po srcu.

U prvom kolu Superlige Vrščani nisu želeli da ga forsiraju. Strah od njegovog straha je rezultirao samo sa nekoliko njegovih nošenja lopte u porazu od Inđije. U drugoj rundi nadmetanja, protiv Sombora, mali lav je pušten iz kaveza. Kaveza u kojem je, zbog sopstvene bezbednosti, bio držan od 3. oktobra 2007. Klubu za koji živi odužio se sa dva tačdauna i nebrojano osvojenih jardi. Sedamaestogodišnjak, koji je doveo svoj tim, svoj voljeni tim, na korak od velikog preokreta. Šut ih je delio od trijumfa…

– Mi smo sada mnogo bolji tim nego prošle godine. Mnogo bolje je i na treninzima. Em nas je više, em se kvalitetnije radi. Evo, izgubili smo dve utakmice, ali niko nije spustio glavu. Niko. Svi jedva čekaju pobedu. Odbrana nam je sve bolja i bolja, ofanzivna linija konačno “ona prava”, sada može da se trči uz odlične blokove, a kvoterbek ima mnogo više vremena da organizuje napad. I – idemo dalje, iz meča u meč. Nama je cilj da budemo najbolji. Kada? Videćemo. Ali od toga ne odstupamo, jer smo se zbog toga i okupili, kaže Erečković, dodajući o tom okupljanju i sledeće:

– Ja sam tu nekako od početka. Oduvek sam voleo ovaj sport na način koji je teško opisati. Uvek sam gledao da dam celog sebe. Nebitno da li je trening ili utakmica, trudim se na svakom nastupu. I nikada neću prestati da se trudim. Ima tu nečeg… neobjašnjivog. Eto, protiv Inđije sam imao i dva obaranja. Ušao sam malo i u odbranu. U jednom trenutku se na terenu i “zakuvalo” zbog mene, jer sam prilično dobro oborio njihovog kvoterbeka a onda, valjda od silne radosti, počeo da se derem. Ma, ne želim ja nikog da povredim, daleko bilo, ne želim da se iko ikada povredi, bar ja znam kako to izgleda kada ne možeš da igraš ono što toliko voliš, ali je valjda ta strast i presudila da zbog dobre akcije povičem. Onda je nastalo koškanje, utrčali su i njihovi i moji… Izvinjavam se što je to bilo zbog mog obaranja i mog postupka potom, ali ja ovaj sport stvarno igram svim srcem.

Reči sedamnaestogodišnjaka. Ne, nije to puki entuzijazam koji nas je sve okupio oko američkog fudbala. Ovo je čista ljubav prema ovom sportu. A ljubav se obično piše srcem.

– Nemanja je 200% srce. On ima srce kao kuću. Šta da kažem o dečku koji ima godina koliko ima, a jedan je od naših kapitena. Ne propušta ni jedan trening: prvi dolazi, poslednji ide. Radna etika mu je za primer svima ostalima. I, ne samo zbog toga, ne zbog njegovog talenta ili onoga što znamo da može, već zbog onoga što znamo da sledi – očekujem da ovo bude njegova sezona. Superliga 2009 je njegova – prva sezona. Do sada je igrao samo u prijateljskim utakmicama, potom je usledila pauza i igranje “na kašičicu” u prvom kolu. Ali, ovo što sledi je ono pravo. Delić toga mogao je da se nasluti i u onim njegovim akcijama i dva tačdauna Somborcima, kaže Željko Jovanov, predsednik i glavni trener Vrščana.

Postoji jedna čuvena knjiga, “Olovka piše srcem”. Junaci u toj knjizi? Klinci koji na svoj način vide stvarnost. Nemanja Erečković piše američki fudbal srcem. I zato je junak. Junak, koji na svoj način vidi stvarnost. Ili je to već – budućnost…