Vreme

530

Vreme je bilo da se Legionari ponovo okupe. I vreme je bilo da Vukovi pokažu čime sve raspolažu. Jedino vreme nije poslužilo ova dva velika tima da pokažu šta sve znaju, iako je na Adi tog tmurnog nedeljnog popodneva na terenu uglavnom domaćin demonstrirao svoju moć. Onih konačnih 42:6 moglo bi da ovu priču odnesu u jednu stranu… vetar je pak duvao i u drugu. Takvo je, uostalom, i bilo vreme 28. aprila 2009, kada su ponovo ukrstili koplja najstariji AF-timovi koje ova zemlja ima.

Gordost i predrasude

Svega nekoliko stotina gledalaca došlo je na tribine najlepšeg objekta na kome se u Srbiji igra američki fudbal, valjda naviknuti na daleko lepše uslove koji prate odlazak na Adu. Zaboravljajući da su se neke od najuzbudljivijih utakmica i viđale po vremenu koje nije ni dostojno detaljnog opisa, isti ti – odsutni – propustili su štošta da vide. I veterane, od kojih je sve počelo, i neke nove asove, i neke nove klince.

O gordosti toliko, za sad. A i ubuduće. Njoj i nema mesta u ovakvim pričama. O predrasudama će se tek čuti, ponajviše zbog pomenutih klinaca, kojima sem trenera i vršnjaka-saigrača retko ko proriče da će „bolja budućnost“ uskoro. Štaviše, lepše demantovanje od onog na Adi teško je izvodljivo: U sastavu domaćih nekoliko trofejnih igrača – koji su još na granici punoletstva. Za jedini tačdaun dodavanjem na celoj utakmici – zaslužna dva mlađana heroja gostiju. O svima njima njima će se tek pisati, iako im „vreme nije“.

Ugriz, dva, tri

Nije semafor odbrojao ni tri minuta, a vreme kao da je stalo za Legionare. Triput su morali da oslanjaju ruke na struk za tako kratak period, jer leka za takmičarsku surovost rivala kao da nije bilo. Zapravo, činilo se da je „jedini problem“ za goste ležao u njihovoj prevelikoj želji. Trčanja američkog tandema, kvoterbeka Grina i novajlije Mekdauela, uz Nedeljkovićevo presecanje prvog dodavanja gostiju, učinila su da rezultat bude 21:0 bez da se borba zahuktala kako su svi prisutni priželjkivali. Bravura novog raningbeka Vukova ostavila je bez teksta i tekstopisca, i odbranu iz Sremske Mitrovice, i goste iz drugih gradova u kojima nastupaju učesnici Superlige, a i stručni štab tima koji je sa nevericom gledao u semafor: 28:0, još uvek je prva deonica.

Buđenje

Kada je Džordan Grin po drugi put sam utrčao u endzonu rivala, i to početkom druge četvrtine, delovalo je kao da sledi debakl tima koji je priželjkivao slavni povratak na veliku scenu. Od rezultatskog povratka nije bilo ništa, ali od časnog otpora do kraja duela – itekako jeste.

Za to su se potrudili i defanzivci u zeleno-belom, koji su do kraja meča dopustili samo tačdaun nalik poslednjepomenutom, ali i hrabri igrači napada Legionara, koji su na lep način postigli svoje jedine poene: mlađani tandem Kolibar – Korać izigrao je odbranu domaćih i najavio neka nova vremena…

Vedar pogled u ono što tek sledi

Sve je u nastavku ovog meča odigranog pod budnom pratnjom oblaka stalo u jednu rečenicu: ples Vukova, korak-po-korak njihovih tradicionalnih suparnika. Ekipa trenera Harpera isprobavala je čak i varijante sa ofanzivnim linijašima u ulozi defanzivnih, a rival je odgovarao starim dobrim hrabrim fudbalom, u kome se od dodavanja nije odustajao ni posle dve presečene lopte, niti od trčanja kroz granitne redove apsolutnih favorita. Ko je umeo da vidi, mogao je da vidi štošta. Oni odsutni, propustili su lekciju koju će mnogi nazvati „Igra mačke i miša“, a oni iskreni – najavom sjajne budućnosti. Za koga god da navijaju…

U srpskoj varijanti američkog fudbala, poslednjim vikendom aprila otpočelo je jedno novo računanje vremena. Ono vreme koje tek dolazi tek će da donese radost. Zbog onih koji su već sada više nego sjajni, i zbog onih koji su hrabri i dok gube.